Aka­dem­ski hor „Obi­lić” iz Be­o­gra­da na­stu­pio je u CNP-u uoči naj­ra­do­sni­jeg pra­vo­slav­nog pra­zni­ka, po­da­riv­ši sve­čar­sku at­mos­fe­ru i mu­zič­ko uži­va­nje pu­bli­ci u pre­pu­noj sa­li po­zo­ri­šta. Vo­kal­ni an­sambl ko­ji je sla­vu ste­kao naj­vi­še za­hva­lju­ju­ći oso­be­nom ra­du di­ri­gent­ki­nje Da­rin­ke Ma­tić Ma­ro­vić, ko­ja nji­me ru­ko­vo­di od 1981. go­di­ne, i ovaj put, odu­še­vio je Pod­go­ri­ča­ne iz­bo­rom i iz­ved­bom po­zna­tih Bo­žić­nih du­hov­nih pje­sa­ma na­sta­lih u okri­lju pra­vo­slav­ne tra­di­ci­je.
„Obi­lić”, ko­jim je pr­vi put pred na­šom pu­bli­kom di­ri­go­va­la mla­da Ana Ćo­so­vić, na­stup je po­čeo pje­smom „Oče naš” Jo­si­fa Ma­rin­ko­vi­ća. Usli­je­di­la je du­hov­na pje­sma „Ro­žde­stvo” Ste­va­na Mo­kranj­ca, ru­ska na­rod­na „Bo­go­ro­di­ce dje­vo”, kao i isto­i­me­ni Rah­ma­nji­nov na­pjev iz fan­ta­stič­nog Sve­noć­nog bde­ni­ja. Ču­li smo i pre­po­zna­tlji­vu vo­kal­nu mo­li­tvu An­dre­ja Če­sno­ko­va „Ale­lu­ja spa­si Bo­že lju­di tvo­ja”, te pje­smu „Vas­poj­te” Mar­ka Taj­če­vi­ća, ko­ji je u jed­noj od svo­jih naj­če­šće iz­vo­đe­noj kom­po­zi­ci­ji maj­stor­ski uklo­pio pra­vo­slav­nu mu­zič­ku tra­di­ci­ju u mo­der­ne mu­zič­ke okvi­re 20. vi­je­ka.
U Jek­te­ni­ju i vo­zgla­sju iz Mo­kranj­če­ve Li­tu­r­gi­je Sve­tog Jo­va­na Zla­to­u­stog svo­je bo­ga­te ba­ri­to­ne pred­sta­vi­li su nam Vla­di­mir An­drić i Ivo Br­ko­vić, ko­ji nam je na bis ot­pje­vao i ru­sku pje­smu „Le­gen­da o 12 raz­boj­ni­ka”. Ras­po­lo­že­ni „Obi­lić” in­spi­ri­san to­plim pri­je­mom pu­bli­ke na bis je na­dah­nu­to ot­pje­vao Mo­kranj­če­vu „Bu­di­mja” iz Li­tur­gi­je Sv. Jo­va­na Zla­tu­o­stog i tra­di­ci­o­nal­nu du­hov­nu mo­li­tvu „Mno­ga­ja lje­ta”.
Mla­da di­ri­gent­ki­nja Ana Ćo­so­vić, ko­ja ot­kri­va taj­ne hor­skog di­ri­go­va­nja već go­di­nu da­na od ve­li­ke Da­rin­ke Ma­tić Ma­ro­vić, is­ti­če da iako je pr­vi put di­ri­go­va­la u Pod­go­ri­ci, osje­ti­la je da je ova pu­bli­ka na­vik­nu­ta na do­bre hor­ske na­stu­pe.
- Za me­ne je za­i­sta bio pri­ja­tan kon­cert i ve­li­ko uži­va­nje. Da­rin­ka mi je da­re­žlji­vo pre­pu­sti­la ne­ke ma­nje kon­cer­te, ali ovo je moj naj­ve­ći kon­cert do­sad. Ja­ko sam joj za­hval­na za ovu pri­li­ku – ka­za­la je Ćo­so­vić.
Hor „Obi­lić” je u Pod­go­ri­ci na­stu­pio u ka­mer­nom sa­sta­vu, od 25 pje­va­ča iako po­zna­ti hor i da­lje bro­ji 90 čla­no­va.
- Ovo je bi­la jed­na ka­mer­na va­ri­jan­ta i to je, u su­šti­ni, i je­dan ma­li eks­pe­ri­ment. Mo­ra­li smo i na to­me da ra­di­mo, jer je dru­ga­či­je ka­da pje­va 25 i 90 pje­va­ča – ob­ja­šnja­va ona.
Aka­dem­ski hor „Obi­lić” iako iza nje­ga sto­ji tra­di­ci­ja ko­ja tra­je od 1884. go­di­ne, sve te­že odo­lje­va ne­vo­lja­ma, pri­je sve­ga bes­pa­ri­ci, is­ti­če ona. Svo­je po­sto­ja­nje i sta­tus, ot­kri­va nam ova mla­da di­ri­gent­ki­nja, mo­že za­hva­li­ti go­to­vo sa­svim lič­nom za­la­ga­nju i auto­ri­te­tu Da­rin­ke Ma­tić Ma­ro­vić.
- U si­tu­a­ci­ji ka­kva da­nas vla­da u kul­tu­ri te­ško je pri­vu­ći ne­kog u hor. An­sambl „Obi­lić” po­sje­du­je spe­ci­fič­nu ene­gri­ju mla­dih lju­di, ko­ji su, na sre­ću, po­sve­će­ni. Iako ni­je pro­fe­si­o­nal­ni vo­kal­ni an­sambl, i čla­no­vi ne do­bi­ja­ju pa­re, od njih mo­že­te da oče­ku­je­te sve ono što i od pro­fe­si­o­nal­nog ho­ra. Mi­slim da je stvar u dru­že­nju. Pri­ja­telj­stva ko­ja se ov­dje sklo­pe tra­ju ci­je­li ži­vot. I da­nas nam do­la­ze lju­di ko­ji su u ho­ru pje­va­li pri­je 40 go­di­na. To su ne­ke ne­ras­ki­di­ve ve­ze ko­je na­sta­ju na tur­ne­ja­ma. I mi­slim da je to ono što naj­vi­še pri­vla­či čla­no­ve – ob­ja­šnja­va Ana Ćo­so­vić, ko­ja je za­vr­ši­la di­ri­go­va­nje u kla­si Bi­lja­ne Ra­do­va­no­vić, na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji u Be­o­gra­du.
Sa­mo „Obi­lić” pru­ža šan­su da se pje­va na vr­hun­skom ni­vou naj­ve­ća vo­kal­no-in­stru­men­tal­na dje­la, tvr­di Ćo­so­vić, ko­ja je bi­la član ho­ra „Ko­le­gi­jum mu­zi­kum” ko­ji je usta­no­vi­la Ma­tić Ma­ro­vić. Na­ža­lost, ka­že ona, sve je ma­nje pa­ra za tur­ne­je ši­rom svi­je­ta, po ko­ji­ma je „Obi­lić” bio po­znat.
- Sve je te­že i sve je ma­nje mo­gu­ćo­sti. Gle­dam po audi­ci­ja­ma i vi­dim da je sve ma­nje hor­skih pje­va­ča, s tim što je „Obi­lić” stvar­no iz­u­ze­tak.
Bi­ti asi­stent Da­rin­ki Ma­tić Ma­ro­vić, ži­voj le­gen­di hor­ske mu­zi­ke, je­ste te­ret ali i pri­vi­le­gi­ja, ka­že Ana Ćo­so­vić, ko­ja je na ovu funk­ci­ju usko­či­la umje­sto De­ja­na Mi­li­vo­je­vi­ća.
- Za sva­kog mla­dog di­ri­gen­ta to je ve­li­ka pri­li­ka da na­u­či naj­vi­še o tom po­slu, jer smo za­jed­no na pro­ba­ma. I da­lje učim od nje. Ra­dim, ko­re­pe­ti­ram hor za nju, tu sam - gle­dam ka­ko i šta ra­di. To je za­i­sta ve­li­ka čast. S dru­ge stra­ne, to no­si i te­ret, jer je ona za­i­sta ne­po­no­vo­lji­va lič­nost, ali je pri­lič­no bla­go­na­klo­na pre­ma svo­jim asi­sten­ti­ma. Vr­lo je maj­čin­ski i pro­fe­sor­ski na­stro­je­na, pa je to pri­jat­na sa­rad­nja – ka­že Ćo­so­vić.
S.ĆET­KO­VIĆ


Ka­kav di­ri­gent, ta­kav i me­na­džer

Hor „Obi­lić” je uspje­šno za­vr­šio 2015. go­di­nu ma­da se još opo­ra­vlja od ve­li­ke kri­ze ko­ju je imao, ot­kri­va nam Ana Ćo­so­vić.
– Pri­lič­no je te­ško. Da ni­je Da­re... Po­red umjet­nič­kog di­je­la, ona je ja­ko do­bar me­na­džer, ne­ko ko dr­ži hor na no­ga­ma. Za­to je ne­po­no­vlji­va – ot­kri­la je ona.


Ni­ka­da ne od­u­sta­je­mo

–Da­ri­ni sa­vje­ti su uglav­nom: „Li­je­vom stra­nom, li­je­vom stra­nom idi, po­klo­ni se”, a baš taj dio ni­sam još do­bro na­u­či­la. Ona za­i­sta ra­di sve. Uči nas ka­ko da se po­na­ša­mo na sce­ni. Iz­me­đu osta­log, ka­ko da ugo­va­ra­mo kon­cer­te. Ona me če­sto uči ka­ko da se po­sta­vim pre­ma lju­di­ma, pa oba­vljam i taj dio po­sla. Što je ključ­no? Ključ­no je da se ni­ka­da ne od­u­sta­je. De­si se da do­đe ma­lo lju­di na pro­bu, da je ne­vri­je­me, da ka­sne... Pro­ba se dr­ži i sa pet lju­di. To je njen lajt mo­tiv - da se ni­ka­da ne od­u­sta­je. Da­ra je ve­li­ki bo­rac, ko­ji stal­no gu­ra na­pri­jed. To je ključ - da čo­vjek ne po­su­sta­ne.